Ibeovke – Zora Nikolić, Betika Romano i Rabija Ljubunčić

autorica: Ljubinka Škodrić

Prema raspoloživim podacima ukupno je u Jugoslaviji 1.080 žena kažnjeno zbog podrške Informbirou (IB-u). Od toga, 156 (14,44%) je uhapsila Uprava državne bezbednosti (UDB-a) Bosne i Hercegovine. Među kažnjenim ženama specifične su sudbine tri bivše partizanke i društveno istaknute žene: Zore Nikolić, Betike Romano i Rabije Ljubunčić.

Zora Nikolić je pripadala starijoj međuratnoj generaciji komunista. Rođena je 1900. godine u Sarajevu, a članica Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) postala je 1923. godine. U međuratnom periodu je po partijskim dužnostima boravila u Sovjetskom Savezu i Francuskoj. Tokom 1930-ih zbog komunističke delatnosti je izdržavala kaznu u zatvoru u Požarevcu. Na početku Drugog svetskog rata uhapšena je zbog ilegalne delatnosti u Sarajevu i zatočena u logorima Jasenovac i Loborgrad. Po puštanju je stupila u partizane i vršila partijske dužnosti. Tokom druge polovine 1943. uključena je rad Oblasnog komiteta za Istočnu Bosnu i zadužena za rad AFŽ-a, a zatim je izabrana za članicu ZAVNOBIH-a.

Kada je 1948. izbio sukob sa IB-om, kao sekretarka Glavnog odbora Sindikata Bosne i Hercegovine, dosledno je isticala podršku politici Sovjetskog Saveza i izražavala nepoverenje u stavove jugoslovenskog rukovodstva. Takav stav je zadržala i pred posebnom Partijskom komisijom koja je ispitivala držanje pojedinih funkcionera.

Uhapšena je aprila 1949. godine. U zatvoru je uglavnom bila u samici, držala se drsko i odbijala bilo šta da prizna. Jula 1950. upućena je u logor na Svetom Grguru gde je pokušala da se prilagodi okolnostima, postala je aktivna u životu kažnjeničkog kolektiva i politički rukovodilac barake. Posle tri meseca je smenjena. Obrazloženo je da „nije srcem raskinula sve što ju je vezivalo za IB“. Glavni problem ležao je, prema mišljenju islednica, u njenom stavu „da na ljude treba djelovati riječima i nije se slagala sa oštrim mjerama koje je kolektiv primenjivao prema bandi“. Posle ovih događaja Zora Nikolić se uglavnom držala povučeno. Na slobodu je puštena avgusta 1951. a njeno držanje je potom nadzirano. UDB-a Bosne i Hercegovine je izveštavala tokom 1952. o njenim izjavama da je u vreme Kraljevine Jugoslavije i okupacije mogla i smela politički da radi, a sada više ne može.

Betika Romano je rođena 1920. u Sarajevu gde je tokom gimnazijskog školovanja pristupila naprednom omladinskom pokretu, a delatnost u njemu je nastavila i u Beogradu tokom završetka gimnazijskog školovanja i studija prava. Od 1941. bila je članica Mesnog komiteta (MK) SKOJ-a Sarajevo i Pokrajinskog komiteta (PK) SKOJ za Bosnu i Hercegovinu. Na početku Drugog svetskog rata bila je angažovana u ilegalnom radu u Sarajevu, učestvovala je na savetovanju PK KPJ za Bosnu i Hercegovinu u Ivančićima januara 1942. godine i zatim stupila u Šestu proletersku istočnobosansku brigadu.

U vreme sukoba sa IB-om, kao organizaciona sekretarka MK KPJ Sarajevo i sekretarka Gradskog saveza boraca označena je za osobu koja je imala najviše uticaja na širenje i propagandu IB stavova. I posle dodatnih ubeđivanja odbila je da se u potpunosti složi sa stavovima CK KPJ. Iako se oporavljala od porođaja, tokom 1948. je nadzirana i isključena iz KPJ, a uhapšena je marta 1949. godine. Uhapšen je i kažnjen i njen suprug, novinar Slobodan Stojnić. U logor na Svetom Grguru upućena jula 1950. kao deo grupe kažnjenica koje su „prevaspitane“ u istražnom zatvoru i koje su pod snažnom torturom promenile dotadašnji stav i sprovodile politiku uprave. Od 1950. nalazila se na čelu logorske samouprave kojom su rukovodile takve kažnjenice. Puštena je na slobodu avgusta 1951. godine i postala komercijalista u Tvornici žice i eksera, a zatim je postavljena za direktorku Centralne mljekare u Sarajevu. Međutim, nadzirana je decenijama nakon sukoba. Početkom 1980-ih služba bezbednosti je i dalje pratila njene prijateljske i porodične veze.

Rabija Ljubunčić je rođena 1916. godine u Glamoču. Bila je od 1940. članica partijske organizacije u Sarajevu, a zatim je 1942. pristupila partizanskom pokretu gde je obavljala više različitih, uglavnom partijskih dužnosti. Kao članica MK KPJ Sarajevo bila je 1948. označena da je imala kolebljivo držanje. Optužena je da je posle kažnjavanja partijskim ukorom zauzela neprijateljski stav i kritikovala jugoslovensko rukovodstvo, a izražavala je i nezadovoljstvo zbog hapšenja brata Rasima. Smenjena je sa dužnosti predsednice gradske Planske komisije i dodeljena na rad jednom građevinskom preduzeću, a zatim uhapšena februara 1949. godine. Bila je u grupi od više od 60 žena Bosne i Hercegovine koje su upućene avgusta 1949. u logor u Ramskom ritu kod Požarevca. Puštena je na slobodu 29. novembra 1949. sa napomenom uprave logora da se isticala u političkom radu i uticala da žene iz Bosne i Hercegovine izmene svoj stav. I pored toga, ponovo je uhapšena i upućena na Goli otok, gde je izložena poosebnoj torturi pošto je po drugi put kažnjena. Konačno je puštena na slobodu juna 1953. godine, a zatim je postala službenica opštine Centar u Sarajevu.

Kada je septembra 1992. godine pokrenuta akcija izmeštanja iz Sarajeva boraca narodnooslobodilačkog pokreta, Betika Romano je odbila da napusti grad. Iste godine u Sarajevu je preminula Rabija Ljubunčić.